Obimne studije* koje su sprovedene u SAD govore da mladi rođeni nakon 80’ih godina pokazuju daleko veći stepen narcizma nego ijedna generacija pre. Odlike ove generacije generalno su da veruju u svoju posebnost i izuzetnost, imaju krajnje nerealna očekivanja, a jedno od prisutnih stereotipnih očekivanja jeste kako najbrže i najlakše doći do slave i bogatstva, koje počiva na uverenju da sve što treba da se uradi je da se bude na pravom mestu u pravo vreme. Osim toga, pripadnici ove generacije mnoge svoje želje proglašavaju svojim legitimnim pravima, od drugih očekuju da im ugađaju i da im se prilagođavaju, egocentrični su, ne trpe kritiku, imaju smanjen prag tolerancije na frustraciju.

Takođe, nedostaje im empatičnosti, traže pažnju, ovisni su o neprestanoj stimulaciji zbog čega se brzo zasite i brzo im sve dosadi, a i njihovi prijateljski i partnerski odnosi lako pucaju. U poređenju sa prethodnim generacijama, “Ja” generacija je najsamopouzdanija i najasertivnija, ali ujedno i najdepresivnija i najanksioznija.

A otkud tolika razlika ove generacije u odnosu na ranije? U SAD, uzrok generacijske promene jeste taj što se radi o generaciji koja je odrastala u izobilju i kojoj su roditelji mogli da ispune većinu želja. Dalje, američko društvo je izrazito potrošacko i materijalističko, gde se uspeh meri novcem i slavom. A potrošačko društvo ohrabruje egocentrizam i daje pojedincu legitimno pravo da svoje potrebe i želje stavi na prvo mesto.

Generacija “Ja” na poslu

Među pripadnicima ove generacije prisutna je visoka fluktuacija radne snage i nizak nivo uslužnosti. Osim toga, prisutna je tendencija da se prema autoritetu odnose sa manje poštovanja, odnosno, kao prema nekome s kim su na ravnoj nozi, ne zaziru od otkaza i zato su spremniji da kažu ono što misle, bez dlake na jeziku. Generalno nisu lojalni i spremni su da napuste posao i zbog neznatno veće plate na drugom mestu, bez obzira na ostale pogodnosti koje su imali uz platu. Nisu spremni na ekstra napore zarad tima i firme u celini jer svemu pretpostavljaju svoj lični interes. Ne vide da su težak rad i izgrađivanje sopstvenog karaktera put do uspeha.

Ipak, dobre osobine ove generacije jesu to što su sposobni da obavljaju više poslova istovremeno, brzo misle, kreativni su i tolerantni na različitosti.

Kako ih motivisati?

Ova generacija zahteva daleko više pažnje, napora i kontinuiranog bavljenja od strane menadžmenta nego sve prethodne generacije zajedno.  Potrebno im je davati često povratne informacije, veoma su zainteresovani da čuju izveštaj o sebi, ali po mogućnosti da on uvek bude pozitivan. Izuzetno dobro reaguju na javnu pohvalu i to da se od njih prave “zvezde”. Jer, ako osećaju da su važni, da dobijaju potrebnu pažnju i da su adekvatno tretirani i poštovani od strane poslodavca, trudiće se da održe konstantan nivo uslužnosti ka klijentima. Zahtevaju da budu informisani, da im se objasni zašto je potrebno da nešto rade na određeni način. I slediće vas samo ako im dajete lični primer, u protivnom nema šanse da rade ono što i sami niste spremni da uradite.

Generacijska promena u Srbiji

Imajući u vidu ova inostrana iskustva, postavlja se pitanje kakvo je stanje kod nas i mogu li se preporuke kako motivisati, obučavati i zadržati najnoviju generaciju zaposlenih u SAD, primeniti i na našu najmlađu generaciju radno sposobnih?

Naime, iako nedostaju stručne studije sprovedene na našoj populaciji, utisak koji je stečen na sopstvenom iskustvu u radu u ljudskim resursima, a koji je iz tog razloga veoma subjektivan, jeste da su generacijske promene i kod nas prisutne. I kod nas je prisutna visoka fluktuacija najmlađe radne snage, smanjena lojalnost, otkaz se daje i kada osoba nije pronašla alternativno zaposlenje, a u drugu firmu se često prelazi samo zbog veće plate, čak i kada to podrazumeva rad na crno. Osim toga, prisutna je besciljnost u smislu odsustva ličnih planova vezanih za razvoj karijere, posao se traži da bi se platili računi ili pak plata služi kao džeparac pošto velika većina mladih ljudi još uvek živi sa roditeljima.

Međutim, za razliku od SAD, generacijska promena kod nas je posledica ekonomskog siromaštva i nestabilnih vremena koja počinju 90-ih godina. Jedan sistem vrednosti se raspao, a drugi se još nije uspostavio, pa i poverenje u institucije je izgubljeno. Da bi opstali na tržištu, mnogi privatnici  nisu mogli da ispoštuju ni osnovna prava zaposlenih zbog čega i postoji veliki broj onih koji imaju više godina radnog iskustva, a nijednu godinu staža upisanu u radnu knjižicu. Ili, ako su imali sreće da im teče staž, nisu im uplaćivani doprinosi na pun iznos zarade. I takok, mnogi mladi ljudi, u nemogućnosti da ostvare svoje želje, brane se od osećaja frustiranosti odustajanjem od želja i ličnih planova. Potreba za sigurnošću je verovatno i dalje prisutna kod svih nas u većoj ili manjoj meri, ali malo je onih koji još uvek veruju da poslodavci mogu da ispoštuju takvu vrstu obećanja. Zato je fantazija o brzom i lakom bogaćenju prisutna i kod nas, ali više kao posledica posmatranja onih koji su se enormno obogatili u našem društvu i to preko noći, kao i onih koji su naporno radili, a nisu imali od toga ništa više do obezbeđivanja gole egzistencije.

Tako da, ako želimo da odgovorimo na pitanje mogu li se preporuke iz SAD primeniti i kod nas, s jednim bismo se složili - da najmlađa generacija naših zaposlenih, takođe, zahteva od menadžmenta daleko više angažovanja i to kontinuiranog, nego i jedna generacija ranije. Samo što su razlozi zašto je to tako nešto drugačiji nego oni u SAD.

* Na osnovu knjige “Generation Me – Why Today’s Young Americans Are More Confident, Assertive, Entitled – and More Miserable Than Ever Before,” autor Jean Twenge.