Poslodavac kroz proces selekcije tj. izbor najboljeg kandidata za posao nastoji da otkrije da li kandidat raspolaže znanjima, iskustvom, sposobnostima i veštinama potrebnim za uspešno obavljanje posla za koji konkuriše, da li poseduje entuzijazam i odgovarajuću radnu etiku i da li će se uklopiti u postojeći tim saradnika i pretpostavljenih, odnosno u organizacionu kulturu preduzeća.

U tom smislu, osnovna pitanja koja se postavljaju u tradicionalnom intervjuu se tiču tema: da li kandidat ume da radi dati posao, da li je motivisan da ga dobro radi, da li će se dobro slagati sa budućim kolegama i pretpostavljenima u preduzeću i može li kompanija da priušti sebi takvog zaposlenog, s obzirom na njegovu cenu rada tj. očekivanu platu.Ovo su generalno opšta pitanja koja su primenljiva na gotovo svaku radnu poziciju i za svaku firmu i zbog toga se ovo zove tradicionalni intervju.

A jedan od načina na koji intervjuer može da otpočne tradicionalni intervju jeste pozivanje kandidata da kaže nešto o sebi, što je ustvari poziv kandidatu da se predstavi u kratkim crtama, odnosno izreklamira i "proda" poslodavcu. Na primer:

Dalje, nakon tog uvoda, u tradicionalnom intervjuu, poslodavac zajedno s kandidatom prolazi kroz njegov CV  tj. biografiju, postavljajući mu pitanja kako bi došao do dodatnih informacija koje nisu sadržane u samoj radnoj biografiji kandidata. U tom smislu, tipična pitanja koja intervjuer postavlja su:

Takođe, intervjuer je zainteresovan da sazna koliko se kandidat spremao za intervju i koliko je preduzeće i poziciju za koju konkuriše izdvojio od ostalih konkursa, odnosno koliko mu je stalo do posla baš u toj firmi.  Tipična pitanja u tom kontekstu su:

Ono što tradicionalni intervju izdvaja od ostalih vrsta intervjua jeste to da se ovde intervjuer najviše bavi motivacijom i vrednosnim sistemom kandidata, odnosno time šta kandidat želi,  šta mu je bitno u poslu i životu i koliko snažno želi posao koji  se nudi. U tom smislu, tipična pitanja koja intervjuer postavlja su:

Važnu grupu pitanja u tradicionalnom intervjuu čine i pitanja koja se odnose na visinu zarade koju kandidat traži kao nadoknadu za svoj rad. Doduše, značajan broj kandidata izbegava da da odgovor na ovu vrstu pitanja jer ne žele da pogreše u proceni, u smislu da kažu previsoki iznos koji će ih diskvalifikovati, niti da kažu iznos koji bi bio manji od iznosa koji kompanija planira za datu poziciju. Međutim, intervjuer ne može da završi intervju dok ne dobije tu vrstu informacije od kandidata, pa su najčešća pitanja u tom smislu:

I na kraju,  na osnovu odgovora koje dobije na ovakvoj vrsti pitanja, intervjuer procenjuje kolika je pregovaračka snaga kandidata, da li postoji mogućnost da se sa kandidatom pregovara o visini zarade ili se od kandidata mora odustati kao od nekoga ko se nikako ne uklapa u nagradni sistem preduzeća.

Generalno, ukoliko je kandidat trenutno nezaposlen, njegova pregovaračka pozicija je slabija u odnosu na kandidata koji je trenutno u radnom odnosu. Takođe, kandidat koji je više zainteresovan za samu prirodu posla i razvojne mogućnosti u vašoj firmi je spremniji za razgovor o visini zarade u odnosu na kandidata kojem je zarada najvažniji aspekt posla.